Ne dozvoljavati tuđim prohtevima da oblikuju naš život ne znači biti sebičan. Znači biti sposoban da živiš sopstvenu sreću. Očekivati od drugih da žive po našim prohtevima je sebičluk. Zato uvek treba obratiti pažnju sa koje strane dolaze otrovne strele očekivanja, jer iz tog pravca gde je luk tu je i sebičluk.

Um, telo i duh koje posedujemo su naš dom u koji svako može da uđe, konači i gosti se ukoliko zaželi. Da uđe, izađe, vrati se ili ode zauvek. Naši um, telo i duh nisu tuđ stan u kom mi moramo da se prilagođavamo rasporedu, tražimo dozvolu za krečenje, pazimo da ne lupamo, i da na sve to još plaćamo stanarinu. Približiti se drugima ne znači odlaziti od sebe, već naprotiv – dotaći celom svojom dušom tuđu. Tek tada shvatimo da su one isto tkanje jedne velike ponjave rascepkane u delove. Da iako možda ne svi ljudi, SVE duše greju, grle, ušuškavaju i vraćaju siguran san.

Severim!