Nešto sasvim neoriginalno

 Nema tog kog život nije očepio,
nema tog ko nije jedared tugovao,
ja sam čaše razbijao,
ja sam noću lumpovao
sve zarad oka njena dva,
čaša beše navek puna,
duša jecala ko struna
violine ciganina sa vašara,
bežali su ljudi skupa
da ih čaša ne polupa,
kad se srča po vazduhu razleti
Al nisam mario za psovke njine
zagledan u njene daljine.
Nema tog ko se nije zamislio
nad životom u vetar rasutim,
bunar imah pun nekih želja,
zdravlja, sreće i veselja,
al ne ide to tako glatko,
zakopo sam kleti bunar,
dušu crnu ko sulunar,
da pronadjem sebi malo mira.
Al ne mogoh da pronadjem mir.
Krstile se redom babe
oslonjene na tarabe,
šta uradih od zivota džabe.
Ma nek ide sve u finu,
i lik njen skriven u vinu,
zavrnuću vec nekako tu slavinu.
Posvađah se sa zivotom,
ma nek ide svojim tokom,
što dalje od mene. 

Нравится 3