Ona je bila jdne jedina i prava, voleo sam je, volela je i ona mene...
Ali daljina je cinila svoje, nema veze sto smo se culi svaki dan, sto smo satima pricali o nevaznim stvarima, ona je bila tamo, a ja sam bio ovde, mada, funkcionisalo je to nekako.
Ziveli smo za kratke trenutke susreta i u njima uzivali, njena ljupkost i sarm su prozimali svaki deo moga tela, a kada bi se poljubili, osecaj je bio slican sudaru svetova.
Eksplozija strasti, neznosti, eksplozija savrsenstva, a tek dodir...o tome ne smem ni da pricam, o tome ne smem ni da mislim, jer kad pomislim na to, koncentracija mi padne, sav se pogubim i ne znam sta treba da kazem, radim, ne mogu da funkcionisem, to je ono sto nazivamo savrsenim.
Ona je savrsena i stvorena za mene, a ja sam stvoren za nju, volim je, i mislim da ona voli mene, na neki svoj cudan nacin.
Jedini problem koji tu postoji je daljina, a opet ukazuje se prilika da ona napreduje dalje, a boga mi i ja, a to bi znacilo da smo jos dalje, ne znam, ali sta je tu je, zivot je cudan, ako nam je sudjeno, bicemo i u tim uslovima zajedno ipak, volimo se i lepo nam je, pa cak i kad se svadjamo.
volim njene smedje oci, pardon, kestenjaste, kaze ona, kao da postoji neka razlika, ali hajde, neka bude, volim njen nosic, i one blesave siske koje joj upadaju u oci, slatka je skroz...
Ali opet ta daljina koja me ubija i nedozvoljava da budemo blize, uskoro ce opet biti tu i sve ce biti savrseno, a do tad, njen glas je tu, sa mnom i secanje na ssavrsenstvo koje me prozima do poslednje pore...

Нравится 3