Hajmo zene, kese torbe, to je prva stvar koju cujem kada stignem na pijacu. Cesto pozelim da kazem, dajte mi jednu zenu u dve kese, ali mislim da ne bi skapirali moj uvrnuti humor, pa shodno tome i ne pokusavam. Volim da idem na pijacu, tu naviku mi je usadila nana. Nana je komsinica koja je zivela u mom starom kraju, na krstu, mnogo sam je voleo, mozda zato sto nisam imao ni baku ni dedu, pa je ona bila adekvatna zamena. Nana je predratna dama, jeste da je bila veoma mala bila pre tog rata, velikog rata kako je volela da kaze, ali se seca aviona koji su preletali crveni krst i bombardovali moj grad, no, to nije tema price. Nedeljom je pijacni dan i nedeljom se ide na pijacu. Naravno, uvek na Kalenic, jer to je pijaca, sve ostale su manje bitne, skoro nevazne, setas, gledas, merkas, ocenjujes...
A onda po inerciji prilazis nekoj od mnogo brojnih tezgi, pitas za cenu i tek kad dobijes odgovor, igra pocinje. Cenkanje je velika stvar, ne toliko da bi ustedeo neke novce, vec zato sto je to ritual koji i sami prodavci vole da upraznjavaju, mada u moru preprodavaca, tesko je naci one stare seljake, sa kojima osim samog cenkanja, mozes da pricao o bilo cemu, neverovatno je to kako neko ko je neobrazovan prosipa mudrosti o kojima nisi mogao ni da sanjas, a kamoli da ih procitas u nekoj knjizi. Obavezan deo rituala je i poseta delu gde se prodaju kucni ljubimci, inace sam akvarista i od kad znam za sebe, to mi je bio omiljeni deo posete ovo instituciji. Mozda izbor zivotinja nije velik kao u nekim super, ultra, giga, prodavnicama, ali ovde je sve nekako spontano, nezno...mozes da se poigras sa gomilom zivotinja i da puna srca krenes putem svoje kuce.
Eto, zbog svega toga, ja mnogo volim da idem na pijac.

Нравится 8