Obično me emocije ponesu, kao i većinu puta u životu, i onda odajem svoje subjektivno mišljenje prilično razgaljena srca. Pritom, glas se podiže i spušta, a ponekad i drhti, crvenim se u licu, bljeskam očima, lupam šakama o stol... Da, nisam nikad bila onaj čovjek koji može o stvarima koje me raduju ili rastužuju govoriti objektivno, realno, nepristrano. Uvijek se probudi onaj sanjar i ono dijete u meni pa emocije zagospodare cijelim mojim bićem. Pa sva moja suština i nutrina protitraju, a srce se otresa, a ni suze mi nisu strane. Kakvih li ludosti.

Нравится 8