Do juče smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke reke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Sa nejasnim osećanjem stida, i krivice, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unapred, zato zadržavamo vreme, u strahu od ma kakvog rešenja. Preziru nas, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Hteli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoleli ovo svoje stanje , i netražimo izlaz iz njega.

................................................................................................................................................

Postalo mi je jasno kako čovjek umire, i vidеo sam da nije teško. Ni lako. Nije ništa. Samo se sve manje živi, sve manje se misli, i oseća, i zna, život presušuje, i ostaje tanki končić nesigurne svesti, sve siromašniji, sve beznačajniji. I onda se ne desi ništa, ne bude ništa, svejedno je.

Нравится 8