И Д Е М О Д А Љ Е

5. ДИО

САМО ЈЕДАН ОД ДОКАЗА ДА СУ СРБИ ОВДЕ ЖИВЕЛИ ОД ДАВНИНА.....

ЛЕПЕНСКИ ВИР - ВИНЧА

Да би се разумело значење великих, на нивоу археологије, светских налазишта: Лепенски вир, Винча - потребно је пружити извесно објашњење око локалитета и самог ископавања.

У неолиту, налазиште Лепенски Вир на Ђердапу, свакако представља његов најстарији део. Откривен је 1967. године. Присутне су све прелазне фазе од палеолита према неолиту. Лепенски човек је живео у друштвеној организацији, у потпуности зависећи од заједнице. Према богатим научним истраживањима, под руководством проф. др Драгослава Срејовића, утврђено је да је између 7.000-6.000 година пре Христа Лепенски Вир био седиште једне од најсложенијих култура праисторије.¹

Пре Ђердапског језера (за X. Е. Ђердап I) већ је било истражено дванаест локалитета ове културе на Ђердапу: Алибег, Падина, Лепенски Вир, Власац, Хајдучка Воденица, Разврата и Икоана. Низводно је истражено пет локалитета (у равничарском делу Дунава): Банско острво, Кладовска скела, Корбовско острво, Велико острво и Кула. Узводно од Ђердапа два локалитета показују смерразграничавања културе Лепенског Вира: Бачка Паланка и Хајдуково.

Археолошка култура Лепенски Вир представља најстарију у Европи сакралну архитектуру и чувене монументалне скулптуре. Графеми на каменим скулптурама показују присуство писма, које је према времену настанка - најстарије писмо наше планете. Својим историјским постојањем ова култура представља спону између епипалеолошких и класичних неолитских култура.¹

Према скоријим археолошким саопштењима, у селу Лаоле, код Петровца на Млави, пронађени су добро очувани остаци велике топионице бакра. Утврђено је да је ова топионица била активна за време цивилизација Лепенског Вира и Винче. Ово на посебан начин документује присуство рударске активности код ове две старе дунавске цивилизације. Треба посебно истаћи, ова недавно пронађена топионица свакако је најстарија, а уједно је и највећа топионица, до сада пронађена на просторима Европе.

Поред ове топионице у селу Лаоле, у источним пределима Србије, код села Шаркамена, откривена је изузетна царска палата императора Максимина Даја. И један и други археолошки локалитет тек требају науци открити своје тајне и право значење. Имајући у виду да ова два локалитета дели највероватније бар шест миленија, то показује историјски значај ових наших простора.

Почетком V миленијума Србију насељавају две земљорадничке групације: насеља по Банату и Шумадији, која презентују Старчево (код Панчева), Бубањ (код Ниша), Павловци (код Врања), Буџак (код Суботице), Вучедол (код Вуковара), Сарваш (код Осека/Осијека); другу групу, временски паралелну, презентује Винча (код Београда).

Ова Винчанска група распрострла се по Србији и Славонији, са налазиштима: Винча, Чаршија, Јабланица (испод Дунава), те Чока, Потпорањ, Вршац, Сурчин и Кормадин (са леве стране Саве). На овим налазиштима изузетно је богата фигурална пластика, те типична керамика. Становали су у земуницама или четвороугаоним надземним зградама.*

Како су Грци "одговорни" за пренос појмова из старијих цивилизација, укупне ономастике, било личних имена, свих врста топонима, почевши од имена градова, бележени су или преводи према изворном значењу речи, а где то није било могуће, према јединој условности - како су Грци чули изговор њима непознатих речи (према лингвистици, најслабија, најнепоузданија слогофона варијанта).

Један пример довољан је да то илуструје: како је настала грчка наводна одредница, именица титуле египатских владара - објединитељ Горњег и Доњег Египта, уједно богова - Хоруса и Сета, као над-биће, бог, становао је у "Великој Кући" Пер-Аа; то Грци нису преводили појмом мегарон, који би донекле одговарао,већ су се водили тиме како су чули изговор те речи, преко Пха-Раа, заокруживши је на - Фараон.

Тиме су наметнули западној Историји схватање да је фараон била титула владара Египта. У истом смислу, кад би данас "Бела кућа" означавала титулу власти америчких председника.¹

Преко цивилизацијски важне бер1иа§т1е, појам фараон (са значењем титуле владара Египта), ушао је преко превода Старог Завета арамејског текста, квадратно-арамејског писма Израелаца, у Хришћанство, у Библију, главну књигу, посебно Западне цивилизације.²

8ер1иа§1п1а је превод хебрејских светих књига, које се заједно називају Тенах. То је скраћеница назива: Мојсијева Петокњижја, Законских и Пророчких књига, односно, књига које су касније добиле назив Стари Завет. Књиге су писане током И миленијума пре Христа на квадратном-арамејском писму. Ово писмо припада типу осталих старих писама, која нису бележила вокале. Правилно ишчитавање тих текстова унапред би подразумевало знање текстова напамет -што је само по себи немогуће. За владавине Египтом првих Птоломејевића, краља Птоломеја Филаделфа (285-246) и његова сина Птоломеја Еуергета (246-221), настало је појачано интересовање за стране књиге. То је било последица хеленизације Оријента, која је започела деловањем АлександраВеликогнаметнувши као повратну спрегу - ориЈентализацију Хелена.

У жељи да се изврше преводи хебрејских, арамејских текстова на грчки језик, у Александрији је сакупљено седамдесет мудраца (по некима седамдесет и два), изврсних познаваоца и грчког и квадратног-арамјеског писма. Ови мудраци су, одвојено, преводили све књиге, цео текст. За исправно прихваћен превод опредељивали су се на периодичним скуповима, узимајући само истоветан превод код свих. Код спорних превода, консултовали би се и усаглашавали, враћајући се на превоћење, све док превод опет не би био истоветан.

Овај превод је по броју седамдесет, касније, на латинском, добио назив 8ер1иа§1п1а. Односи се на хришћанску Библију: Стари Завет. Новозаветне библијске књиге: Јеванђеља, Дела Апостолска, Апостолске Посланице, Апокалипса, кодификацијом библијских текстова уврштене су у Канон као Нови Завет. Остале књиге, неуврштене у Канон, чине Апокрифна дела.

Стари Завет подразумева: стари или првобитни завет Човека са Богом, из времена пре доласка Месије, БогоЧовека. Дакле Нови Завет је нови завет Човека са Богом, кога омогућује Христос.

У грчком језику касније је настао појам Словени, преко Склавинија картографа Клаудија Птоломеја (II век после Христа), којима је обележавао и називао станишта Срба. Од цара Константина VII Порфирогенета (913-959), иако у "Спису о народима" од 14. стр. бележи Србе (и касније), често наводи Словене, као скупно име више народа тог истог порекла.¹

Византијскиисториографскиписци преПорфирогенета, почевши од Псеудо-Цезарија, Приска, Прокопија (из VI века) и каснијих, такође и још ранијег Клаудија Птоломеја (II век), пишући о Словенима нису пзводили етимолошка тумачења њихових имена.

К. Јиречек, пишући о Словенима бележи: "Словени нису никад употребљавали ово име. чије порекло и значење није познато".! На следећој страници, наводећи Прокопија, износи да су се Словени и Анти "звали првобитно Спори", преко грчког спорадин (расути), те пише "Добровски и Шафарик гледали су у Спорои метатезом унакажено име Срба. На тој претпоставци поставила су оба научника теорију, да је некада име Срба било заједничко име свију Словена".

Полазећи од чињенице да су Грци покушавали грцизирати име Срба, тражећи бар неку сличност према свом изговору, тако је Прокопије нашао, опет само звучну сличност грчког глагола зротсИп, што га је упућивало на сличност изговора са појмом Србин. Али, можда је Прокопије пошао и од ширег значења тог грчког глагола (расејани), видећи могућност повезивања истог имена са именом Срба због њихове бројности и велике географске распрострањености.

Ову алогичност запазио је и П. Ј. Шафарик. Он каже: "Како су Словени могли себи да надену грчко име? Име, које и врло удаљени Словени међусобно још увек носе, као на пр. лужички Срби, балкански Срби, руски Срби, а које је некада било домаће и опште народно име о чему ће историчари морати да воде рачуна".^Л

У ствари, балкански Срби и лужички Срби остатак су прадавног, великог народа, за који је каснијеприхваћено свеукупно име: Словени. Према томе, да име Срби настало према некој грчкој речи, то свакако не би имало никакав повратни одраз на древне изворе тог имена са далекоазијских простора.

На истим страницама П. Ј. Шафарик, поред ове
исправне тврдње, одбацује било какву могућност о
некој сеоби Словена на Балканвека, јер каже: "Ја

лично верујем само у делимичну српску сеобу и то крајем шестог и почетком седмог века у Илирији. Напротив, оно што је Константин (Порфирогенет) причао о сеоби Срба за време Ираклијево, подвргавам највећој сумњи".¹

К. Јиречек закључује да се име Словени не појављује пре VI века. Међутим, ова констатација не одговара чињеницама у потпуности; поменуто је, Клаудије Птоломеј, према својим географским картама бележи Склавиније у II веку (после Христа).

Појам Словен - Словени "чије порекло и значење није познато", како каже К. Јиречек, у ствари је реч српског глаголског порекла, изведена - од оних који говоре, слове, који се разумеју. Етноним Словен подразумева народ који се језички разуме, док је народ кога не могу разумети потпадао под одредницу - неми (немец); тако су Срби бројним германским именима племана додали још једно: Немци. У истом смислу, са истим значењем могућности међусобног разумевања међу германским племенима (али не и према Србима), преко свог (ЈеиШсћ (јасан, схватљив), Германи су себе назвали: Беи1бсћ. И српско Немци и германско Беи1бсћ дају логичку супротност, која оправдава и објашњава оба каснија етнонима. Чињеницом да су Срби били на каснијим просторима Германа, пре германског досељавања, како Олга Л. Пјановић наводи немачке ауторе: Адриан фон Милера, др Алфреда Кендла, те др Л. Ленарда (научник, пореклом лужички Србин), који закључује: "Врло је могуће да су Словени живели у тзв. Германији још пре доласка Германа... " Олга Л. Пјановић наводи: "Ови немачки научници сасвим добро знају, да су Германи дошли у Европу после Срба, или Словена, како они кажу". такође наводи и мишљење Словенца Даворина Жунковића: "Међутим, чак се и код Немаца појавило мишљење, да су се германски језици постепено издвојили из словенског..."¹

Р. ^а11а, у духу тадашњих западних научних схватања о пореклу доласка, досељавања европских народа од некуд са истока, бележи: "Како се знаде, Словени су Аријци, и то западни, и некоје су вријеме били и са Германима исти народ". Али потом пише: "Раставши се од своје браће пођоше стари Славени трагом својих Европљана. Како се знаде, најпре кренуше пут своје нове домовине Грци, Латини, Келти и за њима Германи, а тек за овима Славени".²

Имајући у виду да Р. Пешић прихвата мишљење америчког лингвисте Мопб блуадесћ-а, оснивача глотохронологије (30. године XX века) - да се словенски и германски језици раздвајају пре 4.000 до 5.200. година, бар један основни разлог руководио је Р. Пешића, јер бележи: "... ова нас обавештења надахњују на даља свестранија трагања за Словенима у дубокој прошлости, у VI и V миленијуму, а не у другу половину другог (миленијума), како је до тога дошао Б. А. Рибаков".Међутим, ово раздвајање словенских и германских језика подразумевало је претходно, или истовремено, раздвајање народа Словена и Германа. Ако се прихвати да је то било пре тих око 5.000. година, то је према Бикерману! управо био почетак историјских династија Сумера (I фаза ранодинастичког периода - 2750-2615), време краља Менеса (Тиниско доба 3000-2778). Донекле се уклапа и са кинеском почетном годином, почетком владавине Фу Хсиа (2852).

Намеће се питање: где су се тада налазили Словени и Германи (око те условне 3000. године пре Христа). Опет је само у питању погрешно идентификовање старих Срба, чије се име мења у каснију заједничку одредницу: Словени. Јер Сумерани, Египћани, Кинези - нису Аријци, нису Индоевропљани. Као ни Крићани, те Тројанци - све до XVI века пре Христа о Хеленима нема никаквих историјских назнака из тог времена.

Акојевероватимодерном хроничаруБикерману, пре свих ових народа и наметнутих цивилизацијских одредница, према његовој хронологији, - бегуш (из новолатинског) и Мо1 (грчког), једино пре Сумера и других - у тој прошлости били су једино: Срби!

Прнхватањем да је Ликијски обелиск у Срб-у (Ксанту), из око 2800-2700. године пре Христа, чиме се документују Срби у Малој Азији, долази се до померања сазнања о појави Срба за око хиљаду година пре појаве Грка (Троја, Крит, Микена), а управо нешто испред овог времена (око те 3000. године) Срби су се одвојили од Германа. Логично би било прихватити да су тада Германи остали негде у пределима иза Волге, док су Срби кренули на запад, јер се ускоро потом Срби документују на Кавказу, Карпатима, између Висле и Рајне, или тај јужни крак - у Малој Азији.

Ове констатације поткрепљују тврдње да су у централној Европи Срби на тим просторима били пре Германа. Тек тада пада долазак Германа, око неког условног времена око 2000. године пре Христа, или нешто ближе према нашем времену.

Тад се Срби и Германи више нису могли разумети, деловањем појединачних језичких еволуција, у односу на околине у којима су живели, већ одвојено. Дакле, у том времену настале су нове одређујуће именице: Немци, Беи1бсћ.

Порфирогенет врши чудну етимологију слогофоном варијантом, повезивањем појмова за робље добијајући 8егу1о1 (према бегуИа и сегуи1а, од почетног 1б, појам означава врсту обуће тих Срба, коју Порфирогенет назива ропском); те закључује: "Ово име добише Срби, јер посташе робови цара Ромеја".¹

Попут многих народа медитеранског окружења,те добар део Германа и Енглеза - сви су они, као и Срби (балкански Срби), били поданици римских царева, међутим Порфирогенет само за Србе употребљава новолатинско беппдб. Али остали Срби, који су живели око Висле, те Лужички Срби, као и Балтички Срби, Волошки Срби, уз сав онај широки појам народа, кад је име Срба замењено именом Словени, сви они никад нису били робови римских царева. То је основни разлог неприхватљивости ненаучне Порфирогенетове етимологије. У прилог томе довољно је изнети мишљење Т. Маретића: "Исто се тако има одбацити и Порфирогенетова етимологија српског имена, јер не вриједи управо ништа. Он на име вели, да се Срби (5егу1оГ) за то тако зову, јер су били поданици или робови грчког цара; тј. Порфирогенет је изводио речено име од латинске ријечи $егуш, а није помислио, да се ово тумачење противи и самом његовом приповједању о доласку Срба у нове земље, јер су Срби ово своје име већ прије имали него су тобоже замолили цара Хераклија, да им допусти населити се у својој земљи; а откуд би име Срби дошло лужичким и руским Србима (да не говоримо о Плинијевим и Птоломејевим, који нигда никакве заједнице нијесу имали с грчкијем царством, дакле му нијесу могли бити ни поданици! Кад би и могуће било, да се српско име има изводити од латинске ријечи бегуиб, онда би билоСервин а не Срблн.

ОВО ЈЕ САМО ЈЕДАН ОД ЛОКАЛИТЕТА НА КОМЕ СЕ НАЛАЗЕ ОСТАТЦИ КУЛТУРЕ И УМЈЕТНОСТИ , НА КОМЕ СУ ЖИВЕЛИ СРБИ.