OVO NIJE MOJ TEKST!

Napisala ga je zena cije sam ime zaboravila, pamtim da zivi u Kanadi. Pronasla sam ga na Serbiancaffe, davne 2004. U to vreme, potpuno se podudarao sa mojim emotivnim stanjem. Tako mi je dobro pasovao da sam ga stampala i maltene delila na ulici.. Evo i sada, delim ga i dalje, i klanjam se pred iskrenoscu i duhovnoscu. Uzivajte, ako mozete.. Placite, ako treba..

TESTAMENT KRATKIH HALJINICA

Listam veceras kroz album slika iz detinjstva. Najveci deo zivota uhvacenog na njima uopste ne pamtim. Mogao je da se desi bilo kome, ili su mogli da me slazu i daju mi neciji drugi. Pored mene, na fotografijama su najcesce i moji roditelji. To je mnogo vise bio njihov zivot, moj otac se svega seca. Puno kasnije naucila sam da je memorija kao plastelin, svi od nje naprave nesto drugo.

Devojcica na fotografijama izgleda srecna. Na vecini nosi haljinice koje su joj prekratke, kao da ih je nasledila od mladje sestre kojoj se zurilo da odraste. Pozira nasmejano, oblo, u masnama i sa razdeljkom po strani. Drzi odraslu ruku kao da ona nju vodi kroz zivot. Sve u sto gleda je pod njenim ocima ispalo blistavije nego sto je moglo biti u prirodi. Gledajuci u nju i tudje haljinice, uvidjam da sam nasledila i svoj zivot. Od te devojcice, i jedne malo vece, pa jos jedne... Neko ce, po tom redu stvari, dobiti i ovaj od mene. Jos koliko sutra, prepusticu ga jednoj novoj zeni. Kao da, hodajuci ulicom jednog dana, naidjemo na nekoga kome treba bas nas zivot, i mi ga damo. U sustini bivstva, privatna svojina ne postoji.

Na fotografijama, moji roditelji su lepi. I oni izgledaju srecni. Naucila sam kasnije da nisu bili. Mozda su se smesili tada jer su hteli da za izvestan broj godina pogledaju u svoja srecna lica i vide u njima sve sto je moglo biti. Ili su mislili da će i oni zaboraviti i da će po tim osmesima moci ispricati sebi jednu sasvim novu pricu.

Ja trazim pricu koju sam izgubila. I u najsporija vremena, neki od nas ne umeju da se spakuju za buducnost. Mogla sam da naucim da citam i racunam i par godina kasnije, da je neko umeo da mi pokaze kako da prebirem po slikama koje cu poneti sa sobom i šta ostaviti iza. Zaboravila sam srecnu devojcicu u prekratkim haljinicama, ali sam spakovala sivu rolnu filma koju nikako da izgubim u nekoj od bezbrojnih selidbi. Izvadila sam i nju veceras, uvek sam znala gde sam je sakrila. Ako isecem celuloid na kadrove i napravim kolaz na debelom papiru sa nesto lepka, sa epizodama i protagonistima, pa u sredinu svakog stavim lice sa fotografija iz albuma mog detinjstva, ili bilo kog detinjstva, iz svake price smesice se po jedna bezazlena nevinost. Kakav god bio zaplet i epilog u slikama oko njih, početak je uvek isti: oci velike kao kuca u kojoj zivi radost gledaju u tebe, svog naslednika. U testamentu kratkih haljinica i okracalih pantalona postoji samo jedan uslov: ne zaboravi me.

Hvala ti, srpska Kanadjanko!

Нравится 12