Коинциденција

Одговор је увек негде у поједностављивању, а не у усложљавању сопствених мисаоних побуда, највероватније и зато што са годинама, обично мање верујемо својим инстиктима, већ се бусамо у јуначке груди и верујемо речима.

Лаж нам је при томе страшнија од свега, можда и зато што смо исувише често сами себе лагали. Да ли се кајемо? – Не, само покушавамо да у ово мало још живота истрајемо. Не верујемовише ни у неку велику истину, осим што још понекада поштујемо тренутке. Више верујемо у навике.

А навика је уосталом и сам живот, равномерни удах и издах ваздуха, откуцаји срца.

Док необична је само нада, јер је посматрамо само из сопственог свога угла.

И зато, ако немаш више шта да слажеш у себи, макар и да би пробао само још једном да се унормалиш, онда и не можеш ни спознати истину, да живот овај је заиста леп.

Једино задовољни у животу знају, да се ионако у животу ништа незна, већ само осећа.

А теорије се увек сетимо, када нам у пракси машта у стварности закаже.

Почетак краха наших личности, није када схватимо да смо остали глупи за остварење већих циљева и дела, већ када смо почели капирати, да интелигенција није само брзина у остваривању сопствених циљева, већ често и вештина у сагледавању и избегавању неприлика, као и да нам је највећи проблем заправо није престављала брзина, која се вешто или невешто устоличила у схватању, као сопствена брзоплетост.

И на крају остаје нам коинциденција, која се и постара за свачији вишак сигурности и препотентност у понашању. Зато случајност и само успева да пробуди успавани и умртвљени дух и разгали срчаност и пробуди љубав у животу.

Нравится 7