Ne smejem se kao ranije.
Sve mi se čini kao već viđeno i proživeljno, a nije.
Istrošila sam se.

Ne delim više tako lako čak ni svoje zagrljaje,
a nekada sam volela da delim celu sebe, sa svima.
Sad se pred svaki izlazak međ' ljude pitam koliko još snage u meni ima.

Teško mi je da se iskreno radujem,
ali mi je postalo zastrašujuće lako da se rasplačem.
Čini mi se da sve može da me pomeri i slomi.

Slušam vesti:rat u Palestini i Ukrajini i srce se roni.
Čini mi se da se ceo svet ruši
i da se sav taj krš, nesreća i bol sručio na mojoj duši.

Borim se da dođem do daha.
Steže me u grudima.
Tužna sam dok gledam svet oko sebe i razmišljam šta je sa ljudima.

Zar je toliko teško prihvatiti različitosti?
Zar je toliko teško voleti i onog ko ne razmišlja kao i ti?
Kuda smo se to kao civilizacija zaputili?

Čini mi se da su svi zaboravili na one osnovne vrednosti,
da su se svi odmetnuli od Boga i vere i u mržnji ogrezli.
Suština svega je LJUBAV, a mi smo na nju zaboravili.

Grlim svoju sestru i brata i svoje roditelje,
utočište nalazim u porodici, a smirenje u Crkvi,
a gde ćeš to isto pronaći TI kad se srce stegne i praznina obuzme te opet u postelji?

Нравится 2