Pričaš mi o poslu, sve površne teme...
Pogledam te u oči, okreneš se ka prozoru i komentarišeš vreme.

Izgubili smo prisnost, udaljili od naše suštine,
jurimo za materijalnim, bežimo od tišine.

Jer kada smo sami shvatamo koliko smo prazni,
željni onih dugih zagrljaja, maštanja i razgovora raznih.

Pronađem pesmu koja savršeno opisuje moje emocije, podelim je sa svima
i pitam se da li još usamljenih duša poput moje ima.

Da li se i ti osećaš neshvaćeno i izgubljeno,
za ovaj konzumeristički svet previše krhko i emotivno?

Sećam se dugih razgovora u parku,
priča o svemiru, našim snovima i strahovima u mraku.

Pamtim kako nam je pogled bio dovoljan
da znamo šta osećaš i šta ja osećam i o čemu razmišljam.

Sada su nam svi pogledi u zemlju uprti,
bojimo se tog susreta naših pogleda skoro kao smrti.

Umesto u oči, ogledala naših duša,
udubljujemo se u ekrane telefona i patimo što nikoga nema da nas pomno sluša.

Gledaj me u oči dok ti govorim,
ne skreći pogled, samo to te molim.

Нравится 1