Дневник пользователя Jovica Jovicic

Duša

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo: Izgubljena sreća još je uvek sreća! I taj jad u duši što te na nju seća, to je jedan njezin zaostali deo. Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko: Sreća nikad ne mre, ni onda kad nime. Taj eho kog jedva čuješ iz daljine, to još ona zbori u tebi duboko- U samotne noći, kad žalosno šume reke pune zvezda, gore pune sena... Do sluha ta pesma ne dopire njena, no duša je sluti, čuje i razume...

Znam da si skriven u morima sjanja.

Ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.

Jedino ti si što je proturečno —
Kad si u srcu da nisi u svesti…
Na kom se mostu ikad mogu sresti
Svemoć i nemoć, prolazno i večno!

Vodi li put naš k tebi, da li vodi?
Kraj i početak — je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?

Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.
Moj duh čovekov otkud je…

Bosonoga pesma

".....Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu,lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i, pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire,njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji,moze se dobiti samo po cenu velike boli....ili bar tako legenda kaze..."

Gospode! Ti me kušaš i znaš.
Ti znaš kad sedam i kad ustanem; Ti znaš pomisli moje izdaleka;
Kad hodim i kad se odmaram, Ti si oko mene, i sve puteve moje vidiš.
Još nema reči na jeziku mom, a Ti, Gospode, gle, već sve znaš.
Sastrag i spred Ti si me zaklonio, i stavio na me ruku svoju.
Čudno je za me znanje Tvoje, visoko, ne mogu da ga dokučim.
Kuda bih otišao od duha Tvog, i od lica Tvog kuda bih pobegao?
Da izađem na nebo, Ti si onde. Da siđem u pakao, onde si.
Da se dignem na krilima od zore, i preselim se na…

Pesma za nas dvoje

Znam,
Mora biti da je tako:
Nikad se nismo sreli nas dvoje,
Mada se trazimo podjednako
Zbog sreće njene i sreće moje.

Pijana kiša šiba mlati,
Vrbama vetar čupa kosu.

Kud ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka.
Zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
Zasto se nismo sreli nikad?

Ili je već bilo?
Trebalo korak?
Mozda je sasvim do mene došla.
Al’ ja,
U krčmu svratio, gorak.
A ona, Ne znajući prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
U žudnji ludoj,
Podjednakoj,
A…

Poruka

Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo…

Volio sam je

kao travu
i kao jasenje,
ko trstiku i kanarinca,
ko uspavanku
i majčino budjenje.
Zaljubio sam se u nju,
u malu djevojku,
u njezine prste nemoćne
u struk kostelje moje
zelene.

Volio sam je,
vodu divljeg jezera,
dijete u povoju,
vitku i brzu
jegulju.
Nju u čijim se kosama
migoljila magla,
nju, čiji je vrat
skladni snop žita,
čiji je hod šetnja paprati.

Nazivao sam je
vidrom i lasicom,
rijekom i pašnjakom,
srnom
i janjetom.

Jer se svlačila kao zora,
jer se podavala kao svijeća
i otimala
kao živica.

Volio sam je kao ženu,
ko dijete,
ko brata,
volio sam je kao mir
i kao povratak
Nju, vodu divljeg jezera,
dijete u povoju,
vitku i brzu jegulju.

Poslije mnogo ljeta u tvoj grad sam dos'o
da potrazim tebe o ljubavi stara
lutajuci gradom zbunjeno i nijemo
stadoh pred izlogom staroga slikara

I upitah samog sebe
da l' mi mozda srce sanja
gledajuci u izlogu
tvoju sliku sa vjencanja