Pre nego što smo, tog petka uveče, ušli u zadimljene, zagušljive prostorije improvizovanog ugostiteljskog objekta na reci, koja zaudara na sva govna koja po njenoj površini plivaju, zatekli smo pravu reklamu za provod u koji se zaputismo. Tip u roze košulji, sa versaće đozama za sunce koje mu po mraku izigravaju rajf i čuvaju šiške umočene u 300 grama briljantina, sedi na klupi s glavom u krilu i povraća po belim špicastim šimikama. Izgleda da je dasa malo preterao s gasom, pa je ispao iz trke pre vremena. U unutrašnjosti splava, pod rasvetom kao za vreme bombardovanja, dakle prigušenom, standardan repertoar. Na kvazibini pevaljka (neka klinka ne preterano nabudžena), pevaljak (muška pevaljka po običaju bez kose), klavijaturista i gitarista (smoreni). Oko njih đuskaju mažoretkinje u obaveznim korsetima, toliko uskim da ih stalno moraju podizati pošto im sise beže odatle kao nervozne. Oko đuskajućih mažoretkinja sede zavaljeni tipusi s kratkim frizurama i napetim majicama od lasteksa, udaraju po vodki i skiviju, puše cigare i cigarete, mršte se i naizmenično smeju.
Preko pelinkovca s biterom nešto razmišljam. Kome sve ovo treba? Koja je poenta ovakvih okupljanja? Za koji sat svi će biti mortus pijani kao onaj fensi delija s klupe i stupiće na snagu pravilo 2P - pevanje, pa povraćanje. Biće transa, biće dojki izletelih iz korseta, biće zategnutih guzića pred nosevima mrkih mladića, biće možda i seksića na oborenim sedištima besnih autića, biće razbijenih iluzija ko šarenih staklića. Kakav je ovo svet u kojem živimo?
Svet u kojem su najveće zvezde šuplje glave i sise pune silikona. U kojem se jedna žena koja pretenduje na to da je shvate kao pevačicu, hvali time da je snimila album na kojem se nalaze pesme «Klošar» i «Izvini, pogrešila sam dečka». Ustvari, deluje mi kao da je to jedna ista pesma kad gledam ceo ovaj splavovski šareniš oko sebe. Vidim neku od ovih mažoretkinja u koresetima, nakon ko zna koje čašice absolut vodke i tekile gerile, kako mortus pijana odlazi da malo zalegne u društvu mladića kojeg nije dobro osmotrila, jer joj je unezvereni pogled mešao živo biće i potpornu gredu. Ona strasno vodi ljubav sa njim, pošto se prethodno pošteno ispovraćala i došla sebi taman toliko da iz faze letva pređe u fazu lopata. Ne brine se što je kontuzovana, jer je i takva potpuno ubeđena da joj golu kožu miluju kožna sedišta limuzine i ruke mladog potomka tajkuna. Dakle, da uživa u pijanoj razmeni fluida sa seksi biznismenom.
Avaj, budeći se izjutra, sa glavom kao ekspres loncem u kojem se prekuvao kelj, shvata da se ne nalazi ni u kakavoj limuzini, već negde u blizini savskog keja, u zabačenoj ulici, na travi pored kontejnera. Kao i da kraj nje spava tip zarastao u bradu i masnu kosu, sa smeškom na licu, prekriven kariranim ćebetom punim rupa, buva, ćebetom koje smrdi gore nego tzv. konjska ćebad koja se nalaze u vlasništvu naslednika bivše JNA. I dok joj iz ušiju šišti para kao iz ekspres lonca, onaj prekuvani kelj uspeva da iskonstruiše sledeću konstataciju: «Kresnula sam se sa klošarom». Na brzinu kupi svoje pinklice, gaćice, brus, korset, farmerice i cipelice, te pokušava da utekne pre no što se klošar probudi. Ovaj ju je ipak preduhitrio, hvata je za ruku, nežno, a ona se snažno otrgne i kaže mu: «Izvini, pogrešila sam dečka».
Narednog dana, na TV-u gledam još jednu devojčicu s beogradskog asfalta. Njen san nije nikad bila bunda od nerca, seksi fudbaleri, kabrio ferari, dijamanti, safiri, depilirani mandrili i ostala «raskoš» devedesetih. Ona je sanjala da će jednog dana osvojiti Rolan Garos. I te je subote, u haljinici boje roze, u tome i uspela. Uz poklič Ajde!, sa stegnutom pesnicom, Ana je vratila Beogradu milo za drago; vratila je, kao Nole u Australiji, kao i svi ostali beogradski teniseri poslednjih godina, svoj rodni grad na kartu svetskih prestonica. Snovi se, dakle, ostvaruju. Još samo da se rešimo onog košmara zaostalog iz devedesetih u kojem su klošari znameniti i bitni.
Zanimljivo :)