Дневник пользователя titikaka

Hodam užurbanim koracima prema pločnicima Knez Mihailove……Julsko popodne.U glavi mi odzvanja stih:" kad sve se desi I prođe".... Bijelo Dugme I ta pesma,jedna od omiljenijih,uvek bila…..Našu podsvest kontrolišu čudne energije sudbine…… Zato I tvrdim da sve ima svoje ZATO!
U susret mi dolaze lica umornih I bezizrazajnih pogleda……Da,to je Beograd,neprepoznatljiv I dalek nama koji smo baš tu rođeni duhom,a ne telom I odrastamo…… Poseban ugao gledanja,rekla bih da ga mi poznajemo najbolje!
Telefon najavljuje dolazak…… Stigla je poruka….. I još jednom to pisamce na displeju: ”Kao I obicno leti kao leptir,ujeda kao osa.Provociras,pa se povlačiš…..Kao Napoleon.Pazi,zavrsio je u izgnanstvu"……
…

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.

I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.

- A nije?

- Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije…

Lazi me da je sve ovo samo sadasnjost,

u kojoj tutnje proslosti

nekih drugih ljudi.

Sapni mi da beskraj taj se skrio u stisku semena pamcenja na jalovom tlu.

Da ono sto jeste i ono sto nije bilo smesano u secanju.

Kazi da je ovo samo bajka zbunjenog putnika..

Uloge su izdeljene.

Tema; KRIK- prica o vecnosti..

Osecaj bezimenog uzasa u kojoj dusa puca...

Bol koji pleni samo njega radi...

Sve je hladno, tela nema. Samo Ja..

Sada sam neko ko ne ume da otkriva tajne bitisanja kroz prorez nevidljivih senki, zato je moja prica sasvim obicna, krhka i drhtava.

Moja koza je avetinjska, na vratu izgrebana. Lice,…

Sećam se, postojali su neki ljudi, retki doduše, koji su umeli da od reči sagrade prizore ljubavi koji ne zvuče ni malo patetično. To je jedna fenomenalna veština koja zahteva postojanost. To je veština koja se u čoveku probudi, onda kad mu više nije ni od kakve…

..e da, rođena sam davne 1971 godine. Naravno da se ne sećam tog događaja, ali znam da su mi o tome dosta pričali, dali je priča istinita ili je samo letela od usta do usta, u selu se slavilo tri dana i…

Pre nego što smo, tog petka uveče, ušli u zadimljene, zagušljive prostorije improvizovanog ugostiteljskog objekta na reci, koja zaudara na sva govna koja po njenoj površini plivaju, zatekli smo pravu reklamu za provod u koji se zaputismo. Tip u roze košulji, sa versaće đozama za sunce koje…

IZIiNI... Ponekad se ogresim, mnogo puta nehoticno. To su trenutci u kojima izreknem rec za koje kasnije ne postoji izvinjenje. Pomesana zrnca talenta bezobraznosti sa zrncima savrsene sopstvene solidarnosti nanesu samo bol. I ostane sva ta bol. Nikada se ne mozes popeti onom stranom kojom se jednom skotrljas. Odnese te, kao velika voda, i odjednom shvatis da te ceka samo uzvodno, i da ti se nakacio hiljadu i jedan slep, i da ne mozes da povuces...Ali ta upornost kao da je placena po danu da sve upropastim..

Moja savrsena kamufliranost bude daleko od istine, ali ne i daleko od…

Vremenom naucis da se ponasas odvazno, lezerno i samouvereno. Vremenom steknes prednost sazrevanja i dozu sigurnosti. Virtualna stvarnost je ta da tvoji zapisi na telu postaju trajni kod. Naucis da vladas sobom i znas sta treba da kazes i kada treba da sakrijes istinu a govoris veoma ubedljivo. Desi se da nekom najpre oprostis nesto a onda oprostis sebi sto si mu oprostio i odjednom postanes imun i na ono najgore.

Deo tebe, tvoja neznost i osetljivost nestane zauvek a da ti to nisi ni primetio. Kroz sve mene i obrte dugog zivota sami sebi postajemo razliciti od svega…

Nepravde od tebe naprave cudo, oblace te u manje inteligentne ljude, jeftine trikove...Dimenzije realnog sveta postanu lavine koje gutaju sve pred sobom. Prosto zive u tebi, iz grala ti uzdah otimaju, krila ti lome u tmini.
A onda jedva cekas da prodju, vreme se i dalje vuce...Dokle da se gledas placnim u daljini? A ti ljudi!!! Upravo ti koji ti prave te nepravde, snove ti gaze u blatu, sibaju ti ledja sve jace i jace...
Zivimo li pod istim nebom? Divim se samoj sebi, moja skromnost mi neda da pokazem krila. Uhvaticu se nogom za uvo. Mozda je ipak bolje…

Prodajes povoljno svaku svoju laz,

a ja nemam da ih platim sve... Saucesnik tvoj je nada varljiva i iluzija! Ne zelim da znam da li ce shvatiti!

Prazna se dusa tisinom leci..

ALI ja sam suvise umorna da oko sebe gradim zidove da vidim koliko ti je stalo da ih srusis..

Umirem sto puta dnevno, umirem i opet se budim. Sobni demoni se uzalud trude da me dostignu. Tek poneki pokret rukom, ili glas koji u govoru brze zatreperi, otkrije moju nervoznu prirodu, i strah od jutra koje sam upravo ostavila za sobom.

Malo, dovoljno, previse- individualne potrebe...

Mracno i tiho.. Mracno i…