Lazi me da je sve ovo samo sadasnjost,

u kojoj tutnje proslosti

nekih drugih ljudi.

Sapni mi da beskraj taj se skrio u stisku semena pamcenja na jalovom tlu.

Da ono sto jeste i ono sto nije bilo smesano u secanju.

Kazi da je ovo samo bajka zbunjenog putnika..

Uloge su izdeljene.

Tema; KRIK- prica o vecnosti..

Osecaj bezimenog uzasa u kojoj dusa puca...

Bol koji pleni samo njega radi...

Sve je hladno, tela nema. Samo Ja..

Sada sam neko ko ne ume da otkriva tajne bitisanja kroz prorez nevidljivih senki, zato je moja prica sasvim obicna, krhka i drhtava.

Moja koza je avetinjska, na vratu izgrebana. Lice, premazano skorelom krvlju – iz nosa, iz pukotina na usnama.

Oci kao dva velika grumena opsidijana, tamna, jer se kroz njih iz moje utrobe noc izliva u svet...

Jedina osoba kojoj poveravam svoje previranje u magnoverju sam ja.

Imam i hobi, materijalizovan i zamrznut pravi trenutak zanosa.

Zarobljena u njemu...

Zaista sama cinim sve sto je u mojoj moci da se iskupim.

Neide...

Nemoguce je izdvojiti pocetak jer sazdana od jave zivim u snu.

Uspomene uramljuju moj pogled. Hodam kao sopstvena senka u nedostatku bolje pratnje. Umorna sam od mirenja. cekanja, prihvatanja. Sve u meni se buni, a mirna sedim da uvezbam osmeh. Ako prihvatimo vise nisam sama, prihvaceno ce biti sa mnom i to je tren koji vecnost traje, kao i svaki san. Ponekad pomislim da je to privilegija odabranih. Sedim nepomicna u cekanju, sledjena u disanju, razigrana u necinjenju.

Krunim zivote, svoje i tudje, presahle, medju prstima, kao suvu zemlju. Ruka pomoci vidljiva samo u mojoj glavi. Nema molitva mi usne zaledila.

Reci mi, reci mi, verovala bih rado. Pevaj u mom mraku da mi rasvetlis svetlost.

Zar ne cujes?

Oduzeo si moj glas. Ti, koji zivi u dubinama okeana. Ti koji nemas vecnu dusu. Zivis u hladnoci , u dubinama kroz koje ne prodire sunceva svetlost. Nikada nisi bio ogrejan plamenovima zvezde. Ne vidis boje. Stujes zlo. Iscupao si dva osmeha moja, jedan koji se kretao na svom putu ka svetlosti, a drugi koji je pozdravljao radjanje.

Hoce li zauvek biti ovoliko hladno? Slazi me opet. Izvadi ovo zarobljenistvo iz mene, koje osecam svakim vlaknom svog bica. Lezi pohranjeno u mojoj slezini. Pretvara se u jedno oblicje, u oblicje stvarnog dijalektickog coveka. Stvarnog krvnog Ja.

Previse je, previse je

Rasparaj savove

Isisaj to iz mene

Odgrizi, iseci...

Samo toliko trazim, da na mom zidu naslikam slobodu!!!

Нравится 10