Дневник пользователя Simana

''Nisam uveren da je sve bilo kako mi se čini. Ne znam tačno ni šta želim. Stalno nešto očekujem. Strepim da se život, koji još nije nastao, ne završi. Ne ostavlja me na miru ni slutnja da se, možda, budi onda kada je već prošao moj dan.''

(Branko Đurđulov)

Već neko vreme, prijaju mi kratke priče, novele, crtice... Nešto što će mi oduzeti malo vremena za čitanje, ali nešto što će mi sigurno oduzeti poprilično vremena za razmišljanje.

Strahujem da jednog dana neću moći ni to.

Najzad, oko deset uveče, stigoh s nekim čovekom kog sam tek površno poznavao, a koji mi se usput nakačio i vukao se za mnom čitava dva sata kroz ulice, pred kuću gde me je očekivalo društvo.

U neku ruku dobro je biti bleskast. Jer, šta god uradiš, odbiće ti na blesavost i nikom ništa.

Umesto da se radujemo dugom i toplom letu, čeka nas dugo toplo proleće. Mislim, mene ne čeka. Ja nisam iz te priče. Čeka vas. Vas, koji glasate, i vas, koji mislite da ste glasali. A, u stvari, niste.

Pokušavam da se setim kad je prazna priča prešla u besmislenu. Ili je to bilo obratno? Hm. Čudno, ali ne mogu da se setim. Kao da je na mene sletela ptica nekog drugog vremena i odvukla mi pažnju na trenutak, koji još uvek traje.

Uspešno kuvam supu iz kesice, pravim pire iz kesice, pripremam odličan čaj sa kesicom, razsvrstavam otpad po kesama...

Stiže mi novi cipelarnik sledeće nedelje. Doduše, trebalo je već da stigne ali... Uz pomoć sestre izbacila sam stari i zaradila povredu na radu. Naime, povredila sam domali prst leve šake. Uskoro će mi otpasti nokat. Ali to nije sve. Rešila sam da okrečim hodnik pre nego što majstor dotera cipelarnik. Krečenje k’o krečenje, ništa posebno. Nije mi prvi put da to radim. Ali, prvi put mi je da padnem i ''ubijem se kao slika’’.

U nedostaku nadolazeće inspiracije, stezaću vas onim što mi je na raspolaganju.