Дневник пользователя Simana
...ono poslednje što čuh i osetih, kao kroz tešku metalnu zavesu, beše samo krik za životom a nikako za mnom...
To me je nagnalo da razmislim o svemu.
Evo, sedim. Pokušavam da pišem. Ne uspeva mi. Ne znam. Koliko je vremena prošlo otkad sam napisala nešto? Nešto. Poučno. Lepo. Dobro. Nešto što će svi čitati.
Kao nekad, želim da ti poklonim nešto lepo. Priču. Ali moja ruka ne ume da piše. Nije kriva ruka. Moj mozak ne šalje signale.
Mislila sam da počnem neku priču. Da opet ''lažem'', kako ti kažeš. Ali, ne mogu jer vidim kako se moj svet deli na dve…
Zaljubi se neki lik u osobu suprotnog pola. Ljubav je cvetala u jednom pravcu. Drugi pravac je bio
Na tri lažna obećanja, prilaže jedan prigovor. Na…
TI, tamo, USTANI!
Imam samo nekoliko unosa za danas.
Dok sam sedela u uglu i štrikala čarape za zimu, čula sam kako komšinica sa moje leve strane priča nešto komšinici sa moje desne strane. Gledala sam svoja posla, to jest štrikeraj, i nisam želela da prisluškujem, ali sve sam čula. Možda i ne bih čula, jer me to uopšte ne zanima, ali pre neki dan kupih novi slušni aparat. Elem, čujem ih, 'nako, kroz klot i frket, kako ćućore.
- Ma, nije on nju hteo ženiti nego je morao - kaže prva.
- Ih, morao, niko ga nije silio - kaže druga.
- Jes', more, kako nije! Doš'o njen…
Dolazi vreme sumiranja.