Дневник пользователя Simana

Večeras ću se baviti lakšim stvarima.

Šta očekujete od karika? Poznanstvo? Ljubav svog života? ''Ljubav bez obaveza''? :D Nepoznatu stazu kad skrenete sa pravog puta? Ili samo dobro izmotavanje. Onog što mota oko plota.

Bio jednom jedan čovečuljak od četrdesetak leta.

Išao je u obližnju školu sa ostalom decom iako je prerastao svu dečurliju.

Imao je poveći stomak i sigurno nije imao zube. Nije mi nikad priznao. To sam otkrila namerno jer se nikad nije smejao a mnogo je pušio.

Znam samo da mu je bilo teško da stalno traži novac za cigare od ćaleta.

Učiteljica ga jednog dana poslala da kleči na staklu u ćošku. (U to vreme kukuruz je bio deficitarna roba a staklo je ostalo od jednog polomljenog ogledala.) Naravno da je to ogledalo polomio on, naš junak priče, đavo nad…

Kraj radnog vremena. Kao i obično, njih dve se sastaju u zajedničkoj prostoriji da se pripreme za povratak kući.

Da li to uvek žele? Često ne. Zato i beže u neki prostor gde, opuštajući se uz čašicu pelinkovca i priču, ulepšavaju sebi kraj dana, u pokušaju razumevanja svojih sudbina, svojih ljubavi, svojih patnji.

Sve je već toliko puta analizirano do detalja, ali priča bi dobila novu dimenziju prepričavanjem. Svaki pokret drage osobe odavno je našao pravo mesto u srcima dveju dama za istim stolom, sa istim pićem i pogledom uprtim u oči one druge, kako se nijedna reč ne…

Jedan filozof se uvek motao onuda gde se igraju deca. I čim bi video nekog dečaka sa čigrom, počeo bi vrebati. Samo što bi se čigra zavrtela, filozof bi krenuo za njom da je uhvati. Nije hajao za to što deca galame i trude se da mu prepreče put do svoje igračke; čim bi uhvatio čigru, dok se još vrti, obuzela bi ga sreća, ali samo za trenutak; onda bi je bacio na zemlju i odlazio.

Otvaraju se širom prozori i vrata. I svi proviruju. Čuje se muzika. Narodno veselje. Raduju se ljudi jer im nikad bolje nije bilo. I biće još bolje, kažu, oko 2045. kad proradi Južni tok, kad proradi železera Smederevo d.o.o. sa pogonima u Smederevu, Šapcu i Kučevu, čak bliske 2055. godine. Ala ćemo da se nauživamo sa visokokvalitetnim toplovaljanim i hladnovaljanim proizvodima od čelika i belog lima. Milina jedna, kad vam kažem. Ipak, naglas razmišljam. Šta da radimo dotad? Da li da se izmestimo ili da se pravimo da nam je već još bolje?

Sedela sam na obali reke. I nisam plakala. Samo sam sedela u razmišljala hoće li doći neko i 'oterati' me sa tog mesta.

Osoba A: Srce je u redu, nema ga.